„Nebeski odred“, zastrašujuć intimni izveštaj o zlodelima nacističkog delirijuma, prikazuje ogoljene numerisane duše u Aušvicu koje su suočene sa tiranijom nezapamćenih razmera. I ne samo to. Ova drama ne opisuje samo emotivnu iscrpljenost ljudi koji gledaju paklu u oči, već i pruža veoma dubok psihološki uvid u prirodu samog života, koji, ma koliko dehumanizovan i izobličen, vapi da bude produžen, pa makar za samo jedan dan.

Interesantno je napomenuti da je Đorđe Lebović, jedan od autora ovog izuzetnog dela, bio i sam zatočenik u nacističkim logorima, a sa Aleksandrom Obrenovićem dobitnik je Nagrade za tekst savremene drame, upravo za „Nebeski odred“, na drugom Sterijinom pozorju 1957. godine.

Publika je tokom predstave smeštena na binu, zajedno sa glumcima i već od prvog pojavljivanja članova „Nebeskog odreda“ oseća se teskoba, nemir i mentalna skučenost svih, koji su tu, na ovaj način, osetili najveću sramotu koja se ikada desila čovečanstvu.

Članovi specijalnog odreda, zatvorenici prisiljeni da izvršavaju zadatke masovnog istrebljenja, prikazaće deo nečoveštva koji se dešavao u postrojenjima smrti u logoru Aušvic-Birkenau.

Broj 58964, Zeleni, Muselman, Prominent, Čovek pod kapom, S.K. i Ranjenik prolaze kroz razne faze prihvatanja realnosti i života u najstrašnijoj formi. Iako bezimeni, razvijaju svoj psihološki profil kroz dramu i postepeno se izdvajaju kao individue. Prikazuju mnoge univerzalne ljudske osobine: nadmoć gladi nad čovekom, nezadrživu volju za životom, besomučnu grižu savesti, strah, suprostavljanje nasilju i moralan otpor prema mračnoj strani ljudske prirode.

Možda je najteži trenutak u predstavi trenutak spoznaje da izlaza nema, jer je plan za bekstvo osujećen i nemoguć, a život sa grižom savesti put bez povratka. To je trenutak psihološkog uvida u bezizlaznost iz teskobe tek nekoliko ljudi od miliona kojima je oduzet život u najgrotesknijem ljudskom eksperimentu.

Akteri predstave prikazali su glumu na najvišem nivou, a mladi reditelj, Marko Manojlović, dokazao kako je jezik pozorišta jedan od najčulnijih medijuma spoznaje koji može delotvorno da se suprostavi nasilju.

Nije bilo prijatno suočiti se sa najtamnijim ponorom ljudi koji su prisilno učestvovali u patološkim nedelima nezabeleženih razmera. Nije bilo lako slušati besede o krematorijumima i gasnim komorama, niti osećati nemogućnost izbora, dostojanstva, slobode. Ali je bilo neophodno saosećati, pa makar i nakratko, sa izgubljenim dušama koje su živele u paklu na zamlji.

„Nebeski odred“ otvara prostor za etički duboko promišljanje o najkrvavijem tragu u istoriji civilizovanog čoveka i kao veliko delo nastaviće još dugo da čuva od zaborava i opominje na jedan od najsurovijih zločina koji se, nažalost, dogodio.

Oktobarski salon je do 2005. godine bio manifestacija koja je predstavljala umetničku scenu u Srbiji. U želji da Oktobarski salon uspostavi potpuniji dijalog sa međunarodnom umetničkom scenom, Grad Beograd i Savet opredelili su se za međunarodni karakter budućih Oktobarskih salona. Promena koncepta i strukture Salona imaju veliki značaj za razvoj ove najstarije i najznačajnije likovne manifestacije u Beogradu. Beograd se time upisao u međunarodni kalendar umetničkih dešavanja, a domaća scena je  oživela mogućnošću zajedničkog izlaganja i neposrednog upoređivanja sa međunarodnim umetničkim tokovima i produkcijom.

Žolt Kovač

Žolt Kovač rođen je u Pančevu 1975. godine. Po svršetku Matematičke gimnazije u Beogradu upisuje Fakultet likovnih umetnosti u Beogradu, odsek slikarstvo, na
kom i magistrira 2002. godine. Odabrane samostalne izložbe uključuju: Prazno vreme, Galerija Zvono, Beograd (2008), Ekranska apstrakcija, Galerija Kulturnog
centra, Beograd (2005), Mutni, Galerija Press to Exit, Skoplje (2003). Odabrane grupne izložbe uključuju: Tempo, tempo, Galerija FLU, Beograd (2008), The Intimate, The Infinite & The Impossible, Galerija Magacin Beograd (2008), We Would Like To Present…, Togliatti Art Museum, Toljati, (2007), GPS. Unknown scenes, Ernst Museum, Budimpešta (2007), Art, Life And Confusion, 47. Oktobarski salon, Beograd, (2006), Keine Wunderkammer, Hit Gallery, Bratislava (2006), Stories from the Neighborhood, Tallinn Art Hall, Talin, (2005), O normalnosti. Umetnost u Srbiji 1989–2001, Muzej savremene umetnosti, Beograd (2005), Challenge, Sinagoga, Trnava (2004).

Ovom zabavnom varijacijom večite priče o tome kako su muškarci s Marsa a žene sa Venere paradiraju domovi iz časopisa, glumci okupani zlatnim svetlom, ženomrzačke pošalice i vibrirajuće gaćice. „Gola istina“ je do apsurda preuveličana romantična komedija, šarena, potpuno predvidiva, i, uzeta s trunkom ironije, apsolutno osvežavajuća i prijatna.

Ebi Rihter (Ketrin Hajgl) je TV producentkinja koja uprkos svom radoholizmu ne može da održi rejting stanice u Sakramentu na kojoj radi, a ne može ni da nađe dečka. U njenom domu iz časopisa društvo joj pravi mačak dok se ona malodušno nada da će jednog dana naići savršeni muškarac – samo što je superorganizovana Ebi isuviše alfa ženka da bi pristala na ma koga. Čovek njenog života mora da ispuni niz uslova s ček-liste: osećajan, pažljiv, više voli mačke nego pse. Na scenu stupa Majk Čedvej (Džerard Batler) da joj objasni kako se to što ona traži zove gej, a muškarac je pak nešto drugo.

Majk je mačo domaćin kablovskog noćnog programa u kom gledaoce prosvetljuje svojim pogledima na odnose među polovima, savetujući žene da se manu self-help literature i utegnu obline – jer to muškarci cene, a ne kvalitete njihovih ličnosti. Publika ga obožava. Gazda stanice dovodi vulgarnog Majka pravo u jutarnji program kog Ebi producira gvozdenom pesnicom – on psuje u programu, ona ga mrzi, a rejtinzi na njen užas skaču kao blesavi.

Očajna da nađe momka, Ebi se obraća Majku za pomoć kad se prekoputa nje useli Kolin (Erik Vinter), ortopedski hirurg kao utekao iz reklame za afteršejv. Majk postaje Ebin Sirano de Beržerak, bezočno je savetujući da bude „svetica i grešnica, bibliotekarka i striptizeta“ ne bi li upecala doktora. Naravno, i Ebi i Majk su u krivu u pogledu ljubavi ali pravi jedno za drugo, a istina je kao i uvek negde na sredini…

Ketrin Hajgl je stekla popularnost ulogama u TV serijama „Rozvel“ i „Uvod u anatomiju“ (koju možete pratiti na TV B92) a Škotlanđanin Džeri Batler je igrao iber-muževnog kralja Leonidu u hitu „300″ – njih dvoje su beskrajno simpatičan par i najveći kvalitet ovog filma. (Iako, uprkos solidnom trudu Hajglove, Meg Rajan s filmom „Kad je Hari sreo Sali“ i dalje drži prvo mesto u kategoriji najbolje scene orgazma u restoranu.)

„Gola istina“ donosi zanimljivo obrtanje priče o Pigmalionu i sračunato pljuje po standardima političke korektnosti, ostajući unutar bezbednih granica mejnstrima. U ovoj romansi koju su, treba istaći, napisale tri žene, „zver“ je simpatičnija od „lepotice“ i stoga joj je u Americi najviše zamerki upućeno upravo na račun navodnog muškog šovinizma – no, to znači shvatiti je upravo pogrešno.

U režiji Roberta Luketića – Australijanca hrvatskog porekla koji se 2001. proslavio hit komedijom „Pravna plavuša“ (koju su potpisale iste scenaristkinje) te snimio još nekoliko zabavnih ostvarenja kao što je „Osvojite sudar s Tedom Hamiltonom“ – „Gola istina“ je šljašteć, samozadovoljan i plitak film koji se ne stidi sebe već 95 minuta s pravom uživa u površnosti. Iskoristite priliku da ga pogledate u bioskopu: preporuka devojkama za izlazak sa drugaricama, i parovima kao tema za diskusiju u nastavku večeri…

Godine 1893. pred kapijom katoličkog sirotišta otac ostavlja mrku crnokosu devojčicu kojoj je umrla majka. U tom trenutku niko ne sanja da će mnogo kasnije čitava jedna modna imperija poneti njeno ime koje će postati globalni sinonim za francuski chic – kao što ni časne sestre od kojih je naučila da šije ne znaju da će strogost njihovog života trajno uticati na njen budući stil, odlikovan jednostavnošću i minimalizmom. Ketrin Hepbern ju je glumila u mjuziklu na Brodveju još za života, Širli MekLejn u trosatnoj mini TV seriji prošle godine a nedavno je u Kanu prikazan film o njenoj ljubavi s ruskim kompozitorom Igorom Stravinskim.

Za nekog ko je svoje životno delo zasnovao na uzdržanim kombinacijama crne i bele Gabrijela Koko Šanel (1883–1971) je imala itekako živopisan život – a mnogi Francuzi joj kao nacionalnoj ikoni zameraju kolaboraciju s nacistima tokom okupacije Pariza. Mudro se stoga fokusirajući na njene rane godine, „Koko pre Šanel“ donosi priču o ženi pre brenda.

Sada devojka od 25, Koko (Odri Totu) je danju krojačica a noću peva u kabareu i ne krije ambicije za brzim društvenim napretkom kroz svilene budoare raskalašne i strogo klasno podeljene Francuske u predvečerje Prvog svetskog rata. Koko postaje ljubavnica raspuštenog bogatog naslednika i plejboja Etjena Balzana (Benoa Pulvord) i odlazi na njegovo seosko imanje gde uči kako da s osmehom prima verbalne udarce od snobova iz visokog društva i vraća ih, da jaše, šarmira po salonima i elegantno se oblači. Vidimo kako ležerno prekraja za sebe mušku odeću svog patrona i prisustvujemo nastanku famozne male crne haljine i izgleda zvanog dečačkim (la mode garçon). Tada Koko upoznaje zgodnog engleskog industrijalca i polo igrača Artura Kejpela zvanog „Boj“ (Alesandro Nivola) i po prvi put se pita kako je to biti stvarno zaljubljen u muškarca…

U eri kad su obline bile omiljene, Koko Šanel je isticala svoju vitku androginu figuru prilagodivši sebi mušku garderobu. U tom raskošnom svetu u kom su se žene pretrpavale čipkom i gušile u korsetima, njeno eksperimentisanje s oblačenjem bilo je revolucionarno. Izbacila je steznike iz haljina, sklonila perje i cveće sa šešira i koristeći svoje oštro oko ponudila inteligentno krojene uske modele oštrih linija, odeću koja je lakša i za gledanje i za nošenje – i tako je rođeno oslobađanje ženske telesnosti kroz modu koje će obeležiti XX vek.

Filmska Koko je neko ko polnu neravnopravnost oportuno okreće u svoju korist, dok je prava Koko ostala zapamćena kao samouverena, neposredna osoba jake volje, biseksualka koja je otvoreno prezirala gejeve. Fontejnova pak želi da joj se divimo kao prvoj savremenoj ženi: drskoj, hrabroj, nezavisnoj, ambicioznoj i talentovanoj devojci koja je želela slavu i bogatstvo i nije dozvolila da joj išta – siromaštvo, predrasude ili muškarci – stane na put.

No, iako je to naizgled priča o ličnom trijumfu, njeno raspoloženje je gorko. Scenario – napisan prema motivima biografije „Nekonformista“ (L’Irrégulière) autora Edmonde Šarl–Ru, nekadašnje urednice magazina Vogue – promišljeno priča priču i vešto se dotiče pitanja gubitka, identiteta, ambicije i kompromisa. Hronologija i motivacije su povremeno slobodno tretirani, ali i sama Šanelova je uostalom notorno menjala i ulepšavala priče o svom poreklu, detinjstvu i burnoj mladosti.

Odri Totu („Čudesni život Amelije Pulen“), koja je zamenila Nikol Kidmen kao zaštitno lice parfema Chanel No. 5, svojom francuskom elegancijom i ekspresivnom nestrpljivošću predstavlja savršen izbor za gladnu, ambicioznu Koko: nemirnu, nepoverljivu i manipulativnu devojku koja će postati samouverena mlada žena sigurna u svoj ukus. Totuova je izvanredna, gradi nijansiran lik ne plašeći se njegovih negativnih osobina, naprotiv – oslanjajući se, kao i stvarna Koko, uspešno na urođeni šarm kako bismo ipak ostali na njenoj strani. Kao i sa ulogom serijskog ubice u kultnom filmu „Čovek ujeo psa“ (1992) koja ga je proslavila, izvrsnom belgijskom glumcu Benoa Pulvordu polazi za rukom da i prilično bezvredni Balzan postane simpatičan do kraja filma.

Vizuelno elegantan poput brenda Chanel, lep poput fotogenične Odri Totu, diskretan koliko i No. 5, film An Fontejn naposletku ostaje pomalo emotivno distanciran, ali to je možda pitanje ukusa. „Koko pre Šanel“ s budžetom od 20 miliona evra predivno dočarava vreme nazvano La Belle Époque i iako nije kompleksna drama kakva bi moguće želeo da bude, ali ni konvencionalan biografski film, zanimljivo je ostvarenje koje vredi pogledati u bioskopu.